Olivera Balašević. Planeta Dvorište, Amos, Novi Sad, 2019.
Kada se čitalac prvi put susretne sa sintagmom planeta dvorište, ne može se otrgnuti sinestezijskom utisku da će zakoračiti u jedan imaginarni paradok¬salni svet naizgled nespojivih impresija i vrednosti viđenih kroz kaleidoskop spoznaja znatiželjne vrcave devojčice nosića prislonjenog na staklo, kroz čije obrise prelama i maštovito doslikava prizore koji se pred njom ukazuju. I dok nam tako spontano, a opet maestralno, nudi percepciju sveta u punom bogatstvu doživljaja, crtajući nehotice prstićem po svom dahu kroki najljubavnije ljubavne razglednice, igrajući se, spisateljica nas uvodi u, reklo bi se, zabačeni sporedni delić univerzuma odakle će nas provesti kroz širom otvorenu kapiju veličanstve¬nih spoznaja o ljudima, punoći života, najtananijim etičkim vrednostima…
Već na samom početku, sugestivnošću pripovedanja u čitaocu probuđeno dete sa zanosom prati onirički svet lepršave igre neverovatne devojčice koja tragajući za ljubavlju izgubljenog oca, hrabro zvonko korača, treperi životom, kao skakutanje iz kvadrata u kvadrat u dečjoj igri školice; dok odbija loptu o zid u ritmu veselog refrena, ili dok sleće iz kamiona, kao iz svemirskog broda i meko se prizemljuje na planetu koju će čarobnim pokretom pretvoriti u raj svog detinjstva. Tada je već bez dileme čitalac slepo prati kroz sve avanture, kao nekad Pipi Dugu Čara¬pu, ili Toma Sojera i ne čudeći se više otkuda toliko hrabrosti, istrajnosti, dragosti u krhkoj devojčici sposobnoj da svojim prisustvom diskretno došminka stvarnost, taman koliko je potrebno da bude jedinstvena i neponovljiva. To je ona stvarnost u kojoj samo devojčica Olja sme da skoči sa mosta u Begej i pre nego što nauči da pliva! Još manji joj je problem da u tornju crkve poleti okačena o kono¬pac zvona nošena lepotom gromoglasnog zvuka koji sama proizvodi, zagledana u vatreni horizont što ga je prethodno rasplamsala. I nema tog dečaka koji joj može stati na crtu kad treba potrčati, preskočiti prepreku, popeti se visoko, odbraniti slabijeg, izdržati bol pa ga pretočiti u zvonki smeh… A nema ni đaka-prvaka koji kao ona sme da zakorači u školu preko stolica i klupa uz indijan¬ske pokliče i skandiranje oduševljenih drugara! Možda srce samo zatreperi jače i strepnja se budi pred zabrinutim licem majke, ali devojčica – vragolanka i tu ume da pronađe rešenje praveći podvige mnogima nedostupne, pa se lako učini da bez napora nebrojano puta trijumfuje kao vrsna sportistkinja-gimnastičarka i na taj način vrati osmeh na majčino lice kad joj donese osvojene medalje. A da bi čarolija bila potpuna, svaki pripove¬danjem dočarani doživljaj kao kamenčić u šarenom mozaiku odrastanja ispunjen je mirisom vanile i cimeta najukus¬nijih kolačića koji su se zaverenički spravljali po tajnim receptima samo na toj njenoj Planeti Dvorište i prenosili se šapatom da se usput ne zagubi osnovni sastojak, a to je žar koji svetluca tek u ponekim srcima dok ostala hladna po¬tamne i nestanu u prolazu.
Sugestivnost autorske emocije ne¬prikosnovena je i zato joj se potpuno predajemo jer osećamo da je ovo delo istovremeno i fantazmagorična bajka kakvu nikad ranije nismo doživeli. Bajka u kojoj junakinja potpuno otvara dušu i rušeći sve tabue najiskrenije pripoveda uzbudljivu priču svog detinjstva bojeći je koloritom svih svojih čula, a posebno čula ukusa, gde ljubav kao najsigurnija konstrukcija, potpora života, dobija svoje mesto na vrhu jezika pod okriljem užitka nepca, ili beskrajnog plavog neba koje spaja, umiruje; pokazuje put čovekovog vaznesenja ka svojoj biti… Kad filigranske metafore postanu aksiom svakodnevice, s lakoćom prolazimo tajne prolaze između jave i sna ne mareći pritom da li to leteći sanjamo ili snovimo da letimo! I ako nam se za trenutak učini da smo se našli na žutoj stazi Dorotinog Smaragdnog Grada „Čarobnjaka iz Oza“ Frenka Bauma, ili prizovemo sličnost sa Egziperijevim „Malim princem“ koji je krenuo na svoj vaseljenski put i pomalo rezigniran odsustvom drugarstva i razumevanja među ljudima, vratio se svojoj ruži prepoznavši pravu ljubav, shvatićemo da su ova dva lika oslikana metaforično, donekle konstruisani kako bi ilustrovali piščeve težnje u večitom traganju za dobrotom. U takvom kontekstu nije daleko ni priča sedmogo¬dišnje Else iz romana „Moja baka vam se izvinjava“ Fredrika Bakmana, koja nas sa puno vere u ljude uči ne samo praštanju, već i prihvatanju različitosti, a nadasve, negovanju toplih porodičnih odnosa.
Ova komparacija poznatih likova iz svetske književnosti samo potvrđuje stav da je lik male Olje u delu „Planeta Dvorište“ najživotniji, najpuniji. On je višedimenzionalan najpre stoga što je stvarnostan, jer je ljudsko biće, a ne metafora. Zahvaljujući upravo tome i njena bajka je realna, strasna, iskrena, proživljena… Ona je energična, mudra, inspirativna, zagledana samo u lepotu koja je postojana kako u ljudima, tako i u svemu što je okružuje. Čitalac joj se predaje sa beskrajnim poverenjem što je preduslov za zajedničko učenje velike životne lekcije kroz nehotičnu radost svakodnevne dečje igre. Vodeći nas spontano kroz čudesne lavirinte svog odrastanja, tako dražesna i smela devojčica Olja, nehotice daje šansu svakom od nas da se zagledamo u sebe; u svoje pobede i poraze, u svoja nadanja i verovanja, da bezbolno prođemo kroz ličnu katarzu duboko uvereni da smo jači od svih prepreka, jer nas je ona tome naučila uvodeći nas u svoju priču blagotvornim lekovitim šapatom: „Da se nasmeješ, da se rastužiš, da ne poveruješ…“ Nije čudno što je iz takvog optimizma, poletnosti, hrabrosti do neustrašivosti kasnije izrasla jedna od retkih sportistkinja sposobnih i za Cukahara skok, neko ko je nebrojano puta sa najvišeg pijedestala pevušio himnu gledajući državnu zastavu kako se podiže u čast medalje koja joj svetluca na grudima.
Ako je Olivera Balašević pošla od motiva da prikaže lik svoje majke Pelke, koja se junački nosila sa svim preprekama što joj je život pedantno pripremao, snagom raskošnog talenta nadrasla je početnu ideju. Tako je uspela da sve ono što bi se, inače, moglo pod¬vesti pod teško ostvarljivo, oslika iskreno – bez patetike, sa filosofskom lakoćom, podarivši nam posve origi¬nalni monumentalni lik majke, heroine koja se prkosno izborila za svoje ideale, a svojim životom dala primer ne samo svojoj deci, već dostojanstveno stala u red najmoralnijih ženskih likova po standardima antičkih literarnih vrednosti.
Teško je reći da li je delo „Planeta dvorište“ roman, istinita bajka, deo autobiografije ili hibridni žanr roman-bajka, ali je sigurno da su auten¬tičnost, originalnost, maštovitost, izrazito lirska slikovita deskripcija, duboko snažno psihološki prikazani likovi (Boris, Ceca, Anuška, Karči, Jelica…) izdvojili ovo delo u sam vrh srpske književnosti, koje ujedno kroz pojedinačne životne sinopsise poenti¬listički daje zumiran kako sociološki, tako i socijalno-etički presek strukture tadašnjeg društva.
„Planeta dvorište“ je izrazito kompleksna i slojevita tvorevina. Sama kompozicija je arabeskna, gledano ne samo po spoljašnjem nizanju poglavlja koje, u tehničkom smislu građenja strukture dela, ostavlja utisak iskusnog arhitek¬te, već i po unutrašnjem stepenastom rasporedu epizoda; praćenjem motiva koji su okosnica logičnog razvijanja radnje. Taman kad nam se učini da smo ušli u tajni svet narativnog subjekta i prepoznali sistem kojim gradi priču, ona nas časkom lansira u neke druge orbite tokova svesti, a da se ne bismo izgubili, veštinom ili magičnošću bajkovitog pripovedanja, ona uspeva da oko nas isplete zlatne elastične mreže satkane od bezazlene dečje radosti koje nas čuvaju od iznenadnih padova dok letimo nošeni viteškim zanosom neočekivanih vragolastih pustolovina.
Više je uglova iz kojih bi se „Planeta dvorište“ mogla posmatrati. Sa aspekta motiva dominantna je čežnja za ocem koja suptilno, kao lajtmotiv, prožima čitav narativ, a opet nenametljivo, tanano, duboko promišljeno, diskretno nas uči kako s lakoćom da se nosimo sa beznađem ukoliko ono i postoji.
Ako je tačna sentenca da u životu nije bitno šta nam se dešava, već kakav je naš odnos prema tome, onda nam je Olivera Balašević svojim proznim ostvarenjem pokazala da sve može biti čarobno, hra¬bro, veselo i, ako je lepota u nama, tada je život i čitav svet – dragulj u kome čitamo najmudrije pouke iz domena etike i estetike, dok ih strasno upijamo kako čulima vida, sluha, tako i mirisa, ukusa i dodira. A taj čulni aspekt otvara nam puteve nove alternativne, fantastične dimenzije u koju nas je spisateljica hra¬bro uvela.
Koliko ih samo čeka u redu da u taj svet zakorači pokazuje i podatak da je „PLANETA“ zablistala u literarnom sazvežđu nad Balkanom na kraju 2019. godine, u praskozorje pandemije i glo¬balne izolacije, a za samo par meseci, već svojim drugim izdanjem nesmetano osvetljava put do čitalaca, tragača za uzbudljivim životnim spoznajama o ljubavi, drugarstvu, žrtvovanju, stra¬danju, podvizništvu; o uspehu, poverenju, životnom nadahnuću…
Silvija Jovanova
Časopis za kulturu, umetnost i nauku – LUČA
