I
Razmišljajući o životu, sa pomalo filozofskog aspekta, svakome ko imalo zastane i zamisli se, ne preterano ozbiljno, neizbežno je da na um dođu opšte, toliko puta pomenute sintagme poput životnog puta, životnog cilja, životnih vrednosti itd. Večiti pojmovi zahtevaju i večitu zamišljenost nad njima i to čini svako ko drži do sopstvenog smisla. Životni put, životni cilj… Sve to zvuči kao „već viđeno“, no nije novost da zna da bude najkomplikovanije objasniti nešto (naizgled) najjednostavnije. „Važniji od samog cilja je put do cilja“ – rekli su nepogrešivo filozofi i time dali važan, ali i jedini putokaz, putokaz zajednički za svakog mislećeg pojedinca, sasvim dovoljan da zagledan u njega sam sebi pronalazi, postavlja i prati dalje putokaze. Na ovom mestu, kada misleći čovek shvati važnost (životnog) puta u odnosu na (životni) cilj, sreće se sa umetnošću koja mu postaje verni pratilac. Valja reći da je samo koračanje čoveka tim putem već umetnost ispisana izazovima – ako je zagledan previše u cilj, zaboraviće se i skrenuće sa pravog puta, a vrednost cilja direktno je proporcionalna vrednosti puta do njega, dok s druge strane – ako je zadubljen u put i ako neprestano traži putokaze u grču da svaki putokaz mora biti pravi, umoriće se „putnik“ od silnog tumačenja putokaza i traganja, te će zauvek ostati u izmaglici bespuća, opkoljen nesigurnošću i u put i u cilj. Dakle, umetnost je ona linija koja razdvaja ove dve krajnosti, ta linija nije previše tanka, ima na njoj mesta kako za korake, tako i za posrnuća i potonje zamahe.
U književnosti, kao i u životu, nakon pređenog određenog dela puta, onda kada se učini da je početna tačka tog puta već prilično daleko, valja na trenutak zastati, osvrnuti se i još jednom se zapitati zašto se uošte krenulo na taj put. Često su najjednostavnija pitanja najkomplikovanije klopke u koje se zapletemo i baš zato se treba doslovno upitati „Gde sam ja to krenuo?“, odnosno, „Čemu uošte služi ta književnost?“ Na prvo pitanje neka svako iskreno odgovori sebi, a ako nije, neka to učini što pre. No, govoreći o svrsi književnosti, pa tako i umetnosti uopšte, treba izbeći floskule poput one da književnost služi da bi se od stvarnosti pobeglo, ili one da je u književnosti preslikana stvarnost, ili, pak, da se čitanjem dobro prekraćuje vreme uz povremeno podvlačenje čitaocu zanimljivih redova – o ovakvim odgovorima može se razgovarati sa onima kojima je lepota žive, pisane reči tek jučerašnje otkriće. Logično je da je svako ko korača po životnom putu putnik, pešak na tom putu, tragač i sanjar u pojavnosti. Svaki iz ovih kategorija „putnika“ na početku puta ili je nesiguran u put na kome je ili stoji na startu želeći da zakorači na pravi put iz prvog pokušaja, a ima ih i od onih kojima je start lagodan toliko da se teško prevare, pa pomisle da ni ne moraju zakoračiti. Međutim, samo oni najmudriji znaju da put ni ne postoji dok se prvi korak ne načini i da je put samo imaginacija, samo skica, kao kakva vizija u daljini, samo ucrtana trasa kuda se zamislilo proći i upravo je tu svrha kako umetnosti u najširem smislu, tako i književnosti. Tumačeći sebe samu književnost poručuje, da u njoj ne treba tražiti novi svet, već mudrost za tumačenje onog u kome se nalazimo, da je ne treba doživljavati kao kopiju bližu ili dalju realnosti, već kao niz prikaza događaja koji ostavaljaju na čitaoca utisak i svesno ili ne podstiču ga na razmišljanje i razumnije, opreznije sagledavanje onog puta, usled čega on postaje mudriji našavši se na svom konkretnom putu u pojavnosti, ne da otkrije, već da pojedincu pomogne da sam otkrije ono što je stvarnost od njega sakrila. Knjige, dakle, nisu slika novog sveta u koji treba preduboko zaći, mapa sa već ucrtanim putem, niti uputstvo za upotrebu ili kakav garantni list. Književnost je tu da pojedincu pomogne u proceni gde je najbolje razmisliti o skretanju, gde zastati, a gde požuriti, gde se mora preći preko trnja, a gde izbeći stazu od svile i kadife i tako ga učini iskusnim ili iskusnijim. Najzad, kada pojedinac pomisli da je postigao bogatstvo životnog cilja, uskladio životne vrednosti i prešao dug životni put jedini neoborivi dokaz svega toga jesu sećanja, te se čini da je onda pravo vreme da se tim slikama koje nikada sasvim ne blede na papiru podari nova forma.
Govoreći tako o sećanjima, treba reći da je jedno evocirati ih u mislima i godinama ih prenositi kroz svest, čuvati ih kroz uspomene samo za sebe, a sasvim je novi izazov i veština podeliti ta sećanja na papiru, na prvom mestu sa samim sobom savladavši prepreku očitanu u pitanju „Kome ovo treba?“. Večito je i pitanje i da li čovek pod naletom novih životnih okolnosti redukuje sećanja ili ista ta sećanja, jednako (ne)svesno, redukuju njega. Upustiti se u jedan takav poduhvat znači koliko biti hrabar i spreman još jednom osetiti doživljeno, toliko i spoznati vrednost sebe samog.
II
Planeta dvorište Olivere Savić-Balašević je jedan od savremenih romana koji odgovara na pitanje kako treba čitati takav roman, a svojom sadržinom dokazuje i pokazuje dve elementarne stvari – kakve autore danas smatrati za najkvalitetnije i na koji način doživeti pročitano. Meša Selimović je jednom prilikom izjavio da se ne može uopšte pisati ako čovek nema dve osobine – ako nije izuzetno ambiciozan ili ako nije doživeo tešku muku, te ima potrebu da se ispovedi i projektuje u prostor ono što ga najjače opseda. Oliveru Savić-Balašević bismo možda mogli nazvati ambicioznom u najblažem mogućem obliku, njena ambicija je velika tek onoliko koliko je velika njena želja (i strpljenje) da svoje detinjstvo i sve što ga je činilo na papiru sačuva od zaborava i šturih zaključaka izvedenih iz opštih mesta, stvorivši svojevrsnu „biografiju (o)sećanja“.
Olivera Savić-Balašević svoje čitaoce suočava sa posebnim vidom prozne metafizike malo puta viđenom u srpskoj književnosti. Da je uistinu reč o jedinstvenoj knjizi, između ostalog, potvrđuje i činjenica da čitalac ima jedinstven primer neposredne motivacije izložene kroz posvetu.
Ipak, učinilo mi se da i priča o vremenu kada su i moje vršnjakinje bile devojčice zaslužuje da bude ispričana… Ako ni zbog čega, onda zbog onih čiji je DNK upleten u venčić mojih uspomena, a da o tome ni ne razmišljaju… […] Ova knjiga je ponajpre za njih… Ali… Ne moja prva knjiga, da ne bude zabune, nego samo prva knjiga koju sam imala strpljenja da napišem.
Paradoks je jedno od važnih obeležja ove knjige. Oliveri Savić-Balašević je kristalno jasna činjenica da je nepogrešiv znak zrelosti odrastanja trenutak kada čovek shvati da je sačuvao dete u sebi. Glavi lik, koji je to samo uslovno, jeste radoznala devojčica u najranijem detinjstvu, a njena vizura doživljaja i zapažanja likova ispisana je ne samo rukom gotovo pola veka starije žene, već i rukom „odrasle devojčice“. Dakle, na delu jeste narativni aspekat pripovedanja, no ispripovedan tako da radoznala devojčica progovara iz iskusne žene.
Sažetost i kratkoća izražavanja sve su više obeležja žive, pisane reči današnjice. Upravo ova dva faktora Olivera Savić-Balašević na maestralan način upotrebljava, u određenom smislu, paradoksalno. Sažetost i kratkoća obično služe tome da bi se na što jednostavniji i brži način izrekla ogoljena suština, međutim, autorkina sažetost ogleda se u jezgrovitosti izraza i nepogrešivom upotrebom reči i aluzija na takav način da je dovoljno da u svega par rečenica, gotovo u naznakama, prikaže samo delić scene iz vizure ondašnje devojčice, a da čitaocu bude kristalno jasno šta je to radoznala devojčica videla ili čula, te da na taj način izazove empatiju. Kratkoća poglavlja, odnosno, segemenata ne doprinosi brzom iščitavanju, već naprotiv. Kratkim celinama Olivera Savić-Balašević ne podilazi čitaocu ne opterećujući ga dugim i detaljno opisanim scenama, umesto toga ona postiže to da njen čitalac sa više pažnje posmatra svaki delić ambijenta, svaku celinu romana kroz vizuru radoznale devojčice, a opet da sa lakoćom korača kroz imaginarni svet nespojivih impresija ispisan paradoksom. Autorki nije na umu da hronološki i gotovo dokumentarno naniže događaje od detinjstva do ranog devojaštva, ona jednostavno piše o svemu čega se najintenzivnije seća i ukršta sećanja kao osnovno merilo vrednosti doživljenog. Paradoksom i nesvesnim bekstvom od bilo kakvog klišea i opšteg mesta nadahnut je čitav roman. Sam naslov Planeta dvorište možda i najbolje od svega izražava paradoks. Kada kažemo „planeta“ pred očima nam se prvo ukaže nepregledna zvezdana površina, a potom plavo-zelena kugla kao malo veća tačka na tom nedoglednom beskraju, makrokosmos u pravom smislu te reči, a „dvorište“ je, iako pod vedrim nebom, ipak ograničen prostor ograničenih mogućnosti. No, spoj ova dva autorka dovodi do krajnjeg idealiteta. Postoji relevantna teza po kojoj savršenstvo teži jednostavnosti, a u ovom slučaju planeta i dvorište spojeni su na savršeno jednostavan način. Makrokosmos ogleda se u mikrokosmosu i zbog toga je visprena, radoznala, a sada odrasla devojčica odabrala da njeno dvorište bude njena planeta, da bude čvrsto tlo pod nemirnim nogama dok je surovi realitet stvarnosti podnosila zagledanošću u nebo i maštom. Govoreći na ovaj način jeste valjano pomisliti da je Oljica iz Planete dvorište sanjar, ali ne tipični sanjar zarobljen u realnom svetu. Mašta jeste njeno glavno oružije, ali ta maštovitost i zanesenost začinjene su vedrinom i utkane u znatiželju male devojčice. Imajući na umu teskoban ambijent siromaštva u kome obitava radoznala devojčica, nije pogrešno da se takav njen položaj, svakako ne bez razloga, učini nepravednim u krajnjoj liniji izazvavši sažaljenje. Međutim, eventualno sažaljenje i empatija prema njoj prepuštene su samo volji čitaoca i nisu ono što autorka ispisujući vedrim tonom svoje redove traži.
Ono što nesumnjivo doprinosi vrednosti romana Olivere Savić-Balašević jeste i činjenica sa koliko ljubavi, sete i sofisticiranosti govori o dvorištu i likovima iz zrenjaninske ulice Borisa Kidriča smestivši tu svoju planetu. Pre pola veka mašta, živahnost i optimizam nasleđen od majke su je spasili gorčine siromašta, a sada, kada je dala vremenu vremena, to dvorište postalo je nepresušna riznica životnih lekcija koje je još onda radoznala devojčica pronašla, sačuvala i ponela sa sobom daleko od te ulice i tog dvorišta. Budući da roman piše odrasla osoba, mala junakinja poslužila joj je samo kao tačka oslonca, kao početak svih staza na koje je kasnije zakoračila. Dete preko odraslih najbolje spoznaje svu sreću, nesreću i mudrost života, a najjasnije ogledanje makrokosmosa u mikrokosmosu pronalazi se u mestima gde je autorka govoreći o banalnim, teškim fizičkim poslovima na koje su mama i tadašnja devojčica primorane, posmatrano kroz njenu vizuru, poentirala na važne životne sentence stavljajući ih pred malu Oliveru kao „znakove pored puta“; tako, na primer, iz savladavanja planine od uglja maloj Oliveri su se zauvek urezale majčine reči: „Samo gledaj ispred sebe“ ili na boks meču u BK „Partizan“ Olivera je zaključila da više snage oduzmu promašeni udarci od onih primljenih, a neuspešno izvođenje zvezde na gredi znak je da je i neuspešan pokušaj korak ka uspehu. Njena mašta i graciozni prkos, nedostajuća, čežnjiva senka očinske figure, majčino paralelno dostojanstvo u siromaštvu, krajnja požrtvovanost i beskompromisno poštenje sa verom u Boga doprinele su tome da ono seme iskustva koje je ponela iz „planete dvorište“ godinama klija i najzad na papiru bude upisano u večnost. Kako je pisanje projektovanje sebe u određenoj temi, pritom lišeno straha od potpunog otkrivanja sebe, onda Olivera Savić-Balašević, u tom smislu, sebe može nazvati pravim piscem čija vrednost dela nikako nije mala.
Ovakva jedinstvena biografija jednog (o)sećanja Olivere Savić-Balašević ni u kom slučaju nije puko slovoslaganje, još manje samosažaljenje na papiru, a mnogo je više od običnog romansiranja kroz osvrt na jedan period života i na kraju, ali ne i najmanje bitno, pogrešno je samu Oliveru posmatrati kroz prizmu poznatog prezimena.
Najzad, na najteži način odrasti, a na najlepši mogući način sačuvati devojčicu u sebi, to je Olivera Savić-Balašević, to poručuje Planeta dvorište.
Milan Radoičić
https://srpcasopis.org/2020/11/21/milan-radoicic-planeta-dvoriste-biografija-jednog-osecanja/
